Nekada nije bilo pristojno stavljati oglođane kosti natrag u tanjir, ali je bilo pristojno baciti ih na pod. Ono što je kod nas zabranjeno i nepristojno, negde drugde na svetu je pristojno i poželjno. Zajednički ručak, porodica, uzimanje hrane sigurno je najintimniji trenutak koji čovek može podeliti s drugim čovekom – nakon seksa. A setite se koliko zabrana, pravila i normi ponašanja tek ima u svemu što se seksa tiče!
Kada se govori o ponašanju za stolom, stvar je u svim kulturama slična. Ako ne znate kako se treba ponašati za stolom, vi ste stranac, autsajder, neko ko nije isti kao i drugi. Razlikuje vas poreklo, obrazovanje, dob, kultura ili društveni status. Nepoznavanje pravila siguran je i univerzalan znak da tu ne pripadate.
Što je društvo zatvorenije, izoliranije ili ekskluzivnije, pravila su jača i naizgled nepromenljiva u svojoj strogoći. Opsednutost pravilima je tolika da se objavljuju gomile priručnika o tome kako se ponašati za stolom. To umeće nije nikada dovoljno usvojeno, bez obzira putujete li u neku stranu zemlju, pa ne znate ništa o tamošnjoj kulturi, ili ”putujete“ na neki diplomatski prijem na kojem će biti i pokoja kraljica i nešto prinčeva. Jer nije se lako snaći kad je pred vama gomilica tanjira okružena vojskom viljušaka i noževa i kompletom čaša za koje nikada niste sigurni čemu služe. Razni priručnici će vas plašiti da je uzeti krivu viljušku toliko neugodno i uvredljivo kao da ste pljunuli na pod. Na kraju, da vas smire, daju vam najvažniji savet: gledajte šta drugi rade.
Pravila ponašanja za stolom starija su od stola. Tko će prvi zagrabiti iz zajedničke posude? Ko će prvi ono, ko će prvi ovo? Ko gde sedi? Ko je gazda u kući, prijemu, dvoru, restoranu, kantini…? Gde sede žene i da li uopšte sede?
A deca? Deca su u strogom, hijerarhijskom i patrijarhalnom društvu na lestvici iza žena. Ona nisu smela ni biti za stolom. Stajala bi i čekala da im se nešto dodeli, ćutke, bez pitanja. I danas u restoranskim vodičima postoje oznake da su deca dobrodošla – child friendly, vrlo blizu popisa restorana koji dozvoljavaju ulaz i psima.
Priča o viljuški i nožu
Ono što je nekad bilo nepristojno i zabranjeno, danas je normalno i pristojno. Setimo se samo priče o viljuški, svakodnevnom predmetu na stolu bez kojeg ne možemo zamisliti ručak. Prvi spomen dolaska viljuške u Evropu je priča o bizantskoj princezi koja se udala za mletačkog dužda u 11. veku. Sa sobom je donela komplet viljušaka i sablaznila “kulturne” Venecijance koji su jeli prstima kako Bog zapoveda. Ona je drsko odbila jesti rukama.
Ostatak Evrope držao je viljušku za đavolji alat. Čak je i učena Hildegarda iz Bingena ustala protiv viljuške i onih koji ljute Boga upotrebom tog instrumenta. Da je Bog predvidio da njegova deca jedu viljuškom, a ne prstima, ne bi im prste ni dao. Sve do 17. veka viljuška je, osim u Italiji, bila nešto uvredljivo, nepristojno i heretičko.
Sredinom 16. veka Henrik III naredio je da se na francuskom dvoru upotrebljava viljuška. Bio je to verojatno uticaj njegove majke Katarine Mediči. “Kralj koji jede viljuškom”, kako su ga zvali, ubijen je – nožem.
A tada je bilo pristojno izvaditi svoj nož i rezati meso te ga nabosti i prineti ustima. Samo je na otmenim stolovima bilo za goste par noževa kojima su se zajednički služili. A morate priznati da je potrebno dosta poverenja u suseda da bi s njim delili nož. Godine 1669. Luj XIV zabranjuje ušiljene noževe za stolom kao prevenciju nasilja.
Nekada nije bilo pristojno stavljati oglođane kosti natrag u tanjir, ali je bilo pristojno baciti ih na pod.
Ono što je kod nas zabranjeno i nepristojno, negdje drugdje u svijetu je pristojno i poželjno. No, nema gore stvari nego kad se za vreme jela proizvode zvukovi, to piše u svim bontonima. Žvakanje, mljackanje, srkanje i škripanje nožem po tanjuru najgori je grijeh.
Ali u Japanu je, primera, srkanje supe pristojno i poželjno.
Rukama se ne jede (osim voća, sira, itd.), a i dalje više od trećine čovečanstva jede isključivo rukama.
Znam da nije narodni običaj, ali priča iz Slavonije duboko me dirnula. Dobro raspoloženi gazda bi na početku ručka teatralno iz čaše prolio malo crnog vina po belom stolnjaku da bi se gosti bolje osjećali ako se to i njima slučajno dogodi. Svaka čast gazdi!
Izvor: https://www.podravka.hr
